Život je igra
Igrali smo se tog dana.
Sve više shvatam da je život igra. Sve više odbacujem sve one ozbiljnosti života u koje sam bila valjano zaglibila.
Život zaista treba da bude igra, i kad ti ponudi ozbiljnost ne uzimaj ga zaozbiljno.
Šali se on.
Za njega je i to igra. A, ti se zaboraviš, pa povjeruješ. Zato kad se uozbiljiš, uozbilji se kobajagi. Nemoj za prave. Samo se igraj. I vidjećeš da ćeš u svemu da se zabaviš, da ništa više neće biti tako zastrašujuće stvarno, a ipak stvarnije no ikad.
Mi smo se igrali. On fotografa, a ja modela.
Kao onomad kad smo djeca bili. I sve je bilo isto, osim što smo par centimetara viši i fotoaparat od papira je zamijenjen nekim nazovi pravim.
A, mi smo još ona ista djeca koja maštaju, koja još uvijek žele da žive svoje snove. Neko nam reče da je nemoguće. Vjerovali smo im, ali više ne. Sve je moguće kad stvari uzmeš u svoje ruke. Danas sam model, a on je fotograf. Stvarno je. Za nas je stvarno. I zato ne dozvoli da ti neko drugi priča o stvarnostii. Ti znaš ko si i šta sve možeš da budeš. Ti znaš šta si. Zato ne dozvoli da ti neko drugi stvarnost definiše. Svoj san živi makar jedan dan, ali ga (o)živi. Ne odustaj nikad. Udahni mu život. A kad se neko začudi, kad te upita šta ti to radiš, reci – ”Igram se, jer ja samo tako umijem da živim, jer….Život jeste igra!”