Znakovi kraj puta
Izvela sam sebe na ručak.
Odlučila da budem potpuno prisutna u odnosu sa sobom i svime oko sebe. Posmatrala sam sve oko sebe, znajući da i to oko mene posmatra mene i komunicira sa mnom.
Prvo što mi upada u oči je natpis „Endorfin”, hormon sreće. Pita me jesam li srećna, šta je to sreća za mene.
Sjećam se kad mi je prije nekih dvadesetak godina ovo isto pitanje postavio moj profesor danskog jezika. Zbunio me je. Odgovorila sam da sam srećna, naravno da sam srećna, to se podrazumijeva.
A onda me je pitao šta je za mene sreća. Počela sam da zamuckujem, da nabrajam sve one spoljašnje stvari mog života koje su me činile srećnom. Moji drugari, većinom Danci, uglavnom su odgovarali da nisu srećni, ali da su zadovoljni. A ja sam pomislila da je kod mene obrnuto. Srećna sam, ali ne baš i zadovoljna svojim životom. Bilo je tu mnogo čega što bi se moglo promijeniti i popraviti.
Ali ono zbog čega sam bila srećna je bilo tu.
A onda je nestalo. Nestalo je i to, a i moja sreća sa tim. Sada sam bila i nesrećna i nezadovoljna. Ništa više moju sreću nije moglo da vrati.A čak i kad je bilo nagovještaja da se to desi, nisam se više usuđivala da dozvolim sebi sreću, jer šta ako i to nešto, što je sada tu, nestane, šta ako odjednom ode?
I živjela sam dugo tako nesrećna dok jednog dana nisam shvatila da sreća nije tamo negdje van nas, da ne treba da je vezujemo za nekoga ili nešto. Da je sreća stanje koje izvire iz nas. Tek tako, bez nekog posebnog razloga. Dovoljno je da joj mi dozvolimo da poteče. To je ta sreća, za mene jedina i istinska, koju nam niko i ništa ne može otrgnuti i uzeti, jer je nosimo u nama i svugdje sa sobom.
Slažeš li se? – pitam ono nešto oko sebe. Grafit na zidu prekoputa mene mi odgovara: „Nema nigdje nikog i nemamo kud”. Znači, slažeš se. Da, u pravu si, nemamo kud van nas, a i ne postoji ništa van nas, pa je onda suludo vezivati tu našu sreću za nešto što ne postoji. U meni je duboki mir, a u njemu neki vir iz koga, osjećam, izvire sreća, tiha, pomalo nečujna, ali stamena, naizgled bezrazložna, ali ipak postoji razlog, jedan jedini – osjetim sebe cijelu, u potpunosti, a opet sam nekako dio svega. I jasno mi je sada kada kažeš da ne postoji ništa van nas, a i kako bi kad sam se utopila u svemu tome? Cijela ja!
Volim svoj život. Zadovoljna i srećna. Konačno. A, ako me pitate za razlog moje sreće – onako, tek tako, jer razlog mi ne treba. Razlog sam ja. Prisutna, u sebi, sa sobom.
Ulični prodavac novina spušta jedan primjerak na moj sto. Lice ulice mi poručuje: „Bolji svet je moguć”. O, da. Jeste. Upravo ga stvaram. Vjerujem u to već odavno, jer da ne vjerujem, davno bih već odustala od njega. A ja sam tu, u njemu, sada, shvatila da mu najbolje mogu pomoći baš ovako. Ne ometajući ga. U miru i prisutvu sa sobom gradim neki bolji svijet, unutrašnji. A onaj vanjski kao eho odzvanja kroz jednog slučajnog prolaznika, koji u svoj mobilni telefon glasno uzvikuje: „To je to, brate. Nema dalje”.
I, ne, nema potrebe da idem dalje od toga. Od sebe. Dobro mi je tu, u mom tijelu, u mojoj koži, u mom svijetu. A kad je tu sve na svom mjestu, onda i sve ostalo mimo toga legne na svoje mjesto.Dobar svijet u nama, još bolji oko nas.
A kako i ne bi bio kad smo mi taj svijet!
Drugi ne postoji.
Napisano u ulici Dositejevoj, u Beogradu, ljeta Gospodnjeg 2020. A Dositeja upitah putem Google-a šta mi poručuje i, zamislite, citat baš o sreći.
Slučajnost?! Ne, ni ona ne postoji!